Empatija – Odsustvo empatije

Odustsvo empatije je veoma česta pojava u današnjem društvu, i ovu tužnu vest na žalost moramo uzeti kao činjenicu. Empatija, koju mnogi ljudi ponekad pogrešno doživljavaju, jeste nešto za šta iskreno verujem da nam je od Boga dato. Bez obzira na to koje ste vere, u ljudskoj je prirodi da se bude empatičan.

Odsustvo empatije

Kada vidite da se neko nalazi u problemu, emotivnom rastrojstvu ili teškoj životnoj situaciji, čvrsto verujem da je prvi instikt koji se u vama probudi, da pomognete. Ako to ipak ne uradite onda su razlozi za tako nešto uglavnom lični, a veoma često sebični ili čak bezobrazni.

Možda i grešim u ovoj konstataciji, ali kada pogledamo okolnosti i situacije koje nam se dešavaju u svakodnevnici, nekako je uvek logičan zaključak da uvek gledamo svoja posla, i da ne razmišljamo previše o tuđim problemima. Ali ako tako budemo živeli, bojim se da će se ovaj svet veoma brzo naći u još većem problemu.

Da ćemo početi da živimo živote robova i robovlasnika, kao i to da će se sve svoditi na neke materijalne, ne toliko važne stvari. Veoma važna tema odsustva empatije me je navela na razmišljanje u nekoliko navrata. Gledao sam kako ljudi okreću glavu prilikom nasilja u javnosti.

To me je veoma rastužilo ali u isto vreme i razbesnelo. Morao sam da se zapitam, kakvo je ovo društvo u kome neko može da bude nasilan prema drugoj osobi, a da svi ostali to samo nemo posmatraju. Zatim sam pogledao nekoliko socijalnih eksperimenata koji su sprovedeni u Srbiji.

Dogodila se ista stvar. Ono što se dešava, okolina zanemaruje, sklanja se i niko ne želi da pomogne osobi koja je u nevolji. To je zaista tužno. E sada, kada znamo da je ovaj narod preživeo nekoliko ratova, ima toliko junaka u prošlosti i tako dalje, onda me zaista pogađa činjenica da smo ustvari kukavice… I kada smo to postali?

Kukavice koje nemaju ni trunku empatije u svom srcu, a na društvenim mrežama svi junaci, a veoma velika većina i hejteri. Pitam se da li je problem u meni, jer ja sigurno ne bih mogao da gledam tuđu patnju i da pritom ne uradim ništa?!

Nekoliko puta sam to sebi dokazao i pokazao, pa tako nemam potrebu da se sada ovde vama pravdam ili da nešto dokazujem, ali svakako se nadam da na balkanu još uvek postoje ljudi koji su empatični i dovoljno hrabri da izađu iz svoje zone komfora kada vide da je nekome potrebna pomoć.

Mislim da sam već u nekom predhodnom tekstu pisao o tome kako je biti srećan smisao života, a usrećiti nekoga, svrha postojanja. Ako se slažete sa ovom konstatacijom, onda je pravo vreme da nešto promenimo, zajedno. Kada to govorim, mislim na to da su ljudi koji su u inostranstvu, a gde su se sprovodili slični ili isti socijalni eksperimenti, reagovali sasvim drugačije.

Ovo se nije dogodilo ni zbog politike, niti materijalnog statusa, niti bilo čega drugog što vam pada na pamet sada, ja ću vam sada reći…Ovo se dogodilo zbog toga što je samo jedan od njih bio dovoljno hrabar da pokaže svoju empatiju u tom trenutku, ostali su samo sledili svoj instinkt.

Empatični ljudi

Mnoštvo eksperimenata sprovedenih u prošlosti, a koje smo učili na studijama, govore u prilog tome da smo svi povezani i da će najverovatnije čitava masa ljudi posegnuti za nečim samo zbog toga što većina to isto radi. Još ako iza sebe ima činjenicu da im je sopstvena intuicija dala „zeleno svetlo“ poziv na akciju, onda je akcija zagarantovana.

Mislim da je veliki problem današnjice, govorim o čitavom balkanu, to da ljudi žive u zabludi da je sramota uraditi nešto što probija granice normalnosti ili sam izlazak iz zone komfora, ail i potreba da se bude drugačiji. Bontoni su nam nametnuti i mi živimo po nekim stereotipima koji su zapravo čiste izmišljotine.

Evo primera, sramota je da muškarac zaplače, da pokaže emociju, sramota je da žena plati račun, da više zarađuje od supruga i.t.d. Svaki od ovih stereotipa nametnuli su nam naši, ali i njihovi roditelji. Moramo prestati da našu decu učimo takvim pogrešnim uverenjima, jer će i oni odrastati nesrećni.

Kada budemo razvili svest, kod naše dece da su sve te stvari koje su „moderne“ ustvari pogrešne, onda će početi da se dešavaju divne stvari. Naša deca će stvoriti neki mnogo lepši pogled na svet koji nas okružuje, a celokupno čovečanstvo će razviti zdravu emociju, odnosno empatiju.

Bavljenje nekim, ne tako bitnim stvarima na društvenim mrežama oduzima energiju, stvara mržnju, i sve to tako zapakovano, donosi aksiom da živimo svoje kratke živote veoma nesrećni. Trudimo se da više zarađujemo, gazimo po drguima, nipodaštavamo jedni druge i ismevamo sve redom.

Mislimo da je to sreća, a ustvari kada takvi trenuci, koji veoma kratko traju prestanu da postoje, ostajemo zarobljeni u nesrećnim telima, nesrećnih ljudi, sa nesrećnim životima. Dajemo sve od sebe da više zaradimo od svojih lepših polovina, kako bi smo bili „baje“ u društvu, a onda nas sve živo boli i peče.

Nesrećni odlazimo na spavanje, nesrećni se budimo i tako godine prolaze, a kada sve to shvatimo budimo se sa šezdesetak godina, a onda je već veoma kasno da bilo šta menjamo. Žene su jedna sasvim nova priča koje tek treba da se ispriča.

One se trude da budu lepe, moderne, kupuju razne preparate, odlaze na razne tretmane i podvrgavaju se različitim operacijama i kojekakvim zahvatima. Sve to rade, ne zbog muškaraca, što je zaprepašćujuća činjenica, već da im se druge žene ne bi smejale, ili ih ne daj Bože ogovarale.

Znači, takođe žive od tuđeg mišljenja i sve daju na to da postanu neka „bolja verzija sebe“, ali to uglavnom nema veze sa vezom, jer je opšte poznato da muškarci vole žene zbog nekih drugih stvari. Shvatio sam da ogroman uticaj na nedostatak empatije na balkanu imaju žene, zato je važno, žene urazumite se!

Zaključak

Nećemo da generalizujemo i da sada kažemo kako su žene krive za sve, ali je činjenica da se svet vrti oko žena i da su one te koje trebaju napraviti novi poredak u društvu, ali složićete se samnom, to je lakše reći nego uraditi.

Ovde se zapravo radi o pojedincima koji svojim primerom trebaju pokazati kako zapravo treba živeti u odnosu sa drugim ljudima. To znači da je potrebno da svako krene od sebe i da pronađe tu dozu snage da bude svoj, da jasno iskaže svoj stav i da čvrsto ostane pri tome.

Naravno, ne možemo promeniti ceo svet ali možemo našu malu zajednicu, okolinu i socijalnu sredinu, svojim primerom pokazati da nije sramota biti empatičan i da je intuicija nešto za čime uvek treba ići. Ako uverite mladu osobu da je ispravno plakati kad ti se plače i da to nije nikakva sramota, onda će ona svoje emocije slobodno iskazivati, a bes i tuga se neće zadržavati u njenoj duši i srcu.

Takva osoba će biti puno zdravija u svakom smislu, a onda će i bez straha prenosti svoja iskustva na naredne generacije koje dolaze. Mislim da je ovo dobar put kojim bi smo svi trebali krenuti. Naravno ovo je samo običan primer koji sam naveo, imam ih bar još milion ali onda bi ovaj tekst bio predugačak.

Nadam se da vam se ipak dopao, i da će vam biti od koristi ali i da ćete nešto promeniti. Pročitajte i ostale moje tekstove koji se nalaze na ovom sajtu. Želim vam svako dobro! Ostanite zdravi! Do sledećeg čitanja, živeli!