cancer 389921 1920 1

Simptomi raka debelog creva

Simptomi- prepoznavanje-ispovest-realnost

Oktrivamo, koji su to bili prvi simptomi raka debelog creva. Kako ih prepoznati? I potresnu priču iz jedne bolničke sobe.

Dijagnoza

Dijagnoza je bila da patim od hemoroida, kao i 90% stanovništva koji pate od iste bolesti, pa tako, nema razloga za zabrinutost. Priznajem, bio sam „uljuljkan“, i nastavio sve po starom.

Mobing na poslu je bivao sve učestaliji. Konstantan pritisak na oba posla, takođe, život je prolazio neverovatnom brzinom, i stvari su postajale sve lošije.

Tokom godina, na nekim životnim poljima sam ostvario prosperitet, završio fakultet, napredovao u muzici, oženio se i očekivao prinovu, ali cenu sam platio zdravljem. Ako ste čitali moj blog na sajtu www.nemrznji.rs, onda znate neke detalje iz tog perioda, a ako niste, ukratko ću objasniti, kako je celi proces tog vremena izgledao.

U martu 2018.godine. ustanovljen mi je adeno karcinom na debelom crevu prečnika dvanaest centimetara. Moja supruga je, u vreme prve operacije, bila u šestom mesecu trudnoće, april iste godine. Operacija je prošla dobro, i ja sam se oporavio.

Nakon mesec dana, opet sam bio onaj stari. Već u avgustu, dobili smo predivnog sina. Najveća radost mog života i veliki podstrek za budućnost, dogodio se tog osmog avgusta oko tri časova ujutro. Bili smo presrećni i nastavili smo da uživamo u novoj ulozi roditelja.

Bio sam uveren da je težak period iza mene i da sam pobedio ovu opaku bolest. Međutim, nakon šest meseci, pri kontrolnom pregledu, ustanovljeno je da opet imam kancer na debelom crevu, samo ovog puta na drugom mestu. Pristao sam na još jednu operaciju i onda je sve krenulo po zlu.

Prvi simptomi:

  1. Krv u stolici
  2. Dijareja
  3. Opstipacija
  4. Impotencija
  5. Hemoroidi
  6. Bolovi u stomaku
  7. Bolovi u anusu

Podrška

Dragi čitaoče, želim da znaš da nisi sam. Želim da ti bude jasno, da si pobedio onog trenutka kada si se rodio. Kako? Citiraću sada našeg pokojnog premijera dr Zorana Đinđića.

„Jedno ljudsko biće je jedan od 40.000 spermatozoida. Taj jedan je uspeo. 39.999 nisu uspeli. Znači, vi ste šampioni. Svako ko se rodio on je već uspeo“. – Zoran Đinđić

Lifestyle

Vratiću se sada na moju priču. Sve je počelo mnogo pre nego što mi je postavljena dijagnoza. Sada, iz ove perspektive, mogu reći da je počelo sigurno pet godina ranije . Naime, u mnogome, na naše zdravlje utiču životne okolnosti.

To bi bio stres, loša ishrana, alkoholizam, društvene norme, cigarete, lekovi i na kraju psiho-fizičko stanje organizma. Sve ovo što sam nabrajao, a pet godina pre no što sam dobio dijagnozu, bio je moj način života, a da to nisam ni primetio.

Radio sam u jednoj ustanovi kao profesionalni vozač, a u isto vreme sam radio po kafićima, restoranima i privatnim proslavama kao muzičar. Kada na sve to, dodamo i premisu , da sam u istom periodu upisao fakultet u drugom gradu, koji je od mog matičnog bio udaljen 200 kilometara.

Ali takođe i činjenicu da sam u to vreme trpeo mobing i diskriminaciju od svojih nadređenih na poslu , i to punih pet godina, dolazimo do zaključka da je bolest morala da se eskalira.

Nije loše da se zapitamo, kako je došlo do pada imuniteta i stvaranja prostora za eskalaciju bolesti. Zašto? Razlog je prost, da to ne ponovimo i da upravljamo okolnostima, koliko je to moguće. Ali hajde da se vratimo na temu.

fbb03b4ced194886
operacija

Komplikacije

Probudio sam se iz anestezije, sa jakim bolovima u predelu leve strane stomaka, negde na sredini. Intenzivan bol se širio prema levom ramenu i stvarao mi je osećaj kao da imam neku šipku zaglavljenu unutra, zbog koje ne mogu da se pomerim. Već iste večeri, dobio sam temperaturu i bolovi nisu prestajali.

Uprkos jakim lekovima koje su mi davali, temperatura nije spadala ispod 39 stepeni, a takođe ni bolovi. Bio sam izuzetno iscrpljen i mislio sam da će to biti kraj mog života. Veliki broj doktora me je obilazio, i menjali su mi terapije, a takva agonija trajala je punih pet dana i noći.

Napokon sam se osećao bolje i temperatura je spadala na 37,6. Vratio sam se u svoju bolničku sobu, i polako je krenuo oporavak. Već nakon nekoliko dana, izvadili su mi kateter, rana je bila dobra i ja sam bio pokretan. Došao je trenutak da mi se izvadi dren, ali sam primetio da neka sumnjiva tečnost izlazi iz njega.

Odmah sam prijavio medicinskom osoblju i glavna sestra mi je izvadila dren iz trbuha. Nije bila srećna, nešto nije u redu. Video sam to u njenim očima, i ako me je ubeđivala da će sve biti dobro.

2Q==

Tortura

Već je veče, i na poziv svojih kolega dolazi hirurg koji me je operisao. Počinje tortura. Tu, na sred bolničke sobe, u prisustvu drugog pacijenta koji leži pored mene, nekoliko specijalizanata, još jedne doktorke i dve medicinske sestre, on otvara ranu.

Bez anestezije, u tako otvorenu ranu nasipa neku tečnost, uzima crevo koje treba da bude novi dren, vraća ga unutra, ja vrištim od bolova, niko ne obraća pažnju na to. Nešto opet nije u redu, opet vadi to crevo iz mog trbuha, uzima novo i zaseca ga nekim makazama.

Fekalije su svuda po krevetu i okolo. Tako zasečeno crevo sa svih strana, uz mnogo muke vraća unutra, opet vrištim od bolova, uzima konac i iglu i „na živo“ zašiva ranu. Moje telo je obliveno znojem, mislio sam da je napokon završena saga. Međutim.

Medicinske sestre dobijaju naređenje od doktora da mi „vrate cevi“. Pitam šta to znači? Niko ne odgovara. Nakon dva, tri minuta pauze, doktori i specijalizanti napuštaju sobu i onda na scenu stupaju medicinske sestre.

Jedna od njih mi se obraća rečima da ovo mora da se uradi, i da je najbolje za mene da sarađujem kako ne bi morale da me vezuju za krevet. Ja sam već polu svestan, iscrpljen od bolova, stresa i šoka, pristajem na to. Skidaju mi donji veš i vraćaju kateter, brzo je bilo gotovo.

Veoma neprijatno iskustvo i pomislio sam, sad je kraj. Ali tada prilazi druga sestra i donosi još jednu cev. Objašnjava isto što i malopre, sarađuj ili sledi vezivanje.

Nisam ni stigao da progovorim već mi je kroz desnu nozdrvu uguravala cev koja ide niz jednjak sve do želudca. Ogromna patnja u samo pola sata. Dobijam lekove za umirenje i ostavljaju me da spavam.

Da bi sva muka bila još veća, moji roditelji su bili u blizini, i na žalost, morali da slušaju moju patnju. Od tada kreće teška borba za život. Nisam uspeo da se oporavim. Mesec dana nakon ove agonije, curi mi rana, povišene temperature traju, malaksao sam i borim se za dah.

Prolaze dani, redovno se javljam operatoru i ne dobijam nikakav pomak ka izlečenju. Moja porodica i ja odlučujemo da potražimo drugo mišljenje.

9k=

Klostridija

Ustanovljena mi je infekcija u odmakloj fazi. „Bolnička“ bakterija zvana „Klostridija“ . Veoma smrtonostna i uporna . Nekako smo uspeli da pronađemo lekove i krenuo sam da ih koristim. Vancomycin je jedan od lekova, koji se teško nabavlja, specifično koristi i gorkog je ukusa.

Dve nedelje kasnije, počeo sam da se osećam bolje i mislio sam da ću ozdraviti. Nakon tri meseca , rana i dalje curi, povišene temperature nisu toliko učestale ali se još uvek „javljaju“ . Takvo zdravstveno stanje je trajalo skoro godinu dana. Nastavak ove priče možete pročitati ovde.


Leave a Reply

%d bloggers like this: