Hemioterapije
Sadržaj
Prva iskustva, realnost i doza motivacije
U ovom tekstu ću pokušati da vam opišem kako sam ja doživeo hemioterapije, a kako su ih doživeli ljudi iz moje okoline.
Prva iskustva
Prvi susret sa ovom temom desio se kada je moj otac, nakon operacije raka debelog creva, morao da ide na terapije. Bilo je to strašno iskustvo za sve ukućane. Nagle promene raspoloženja, afte u ustima, bolovi, temperature i povraćanja, nesanice i odustajanje od života. Punih šest meseci je to trajalo, a onda preokret.
Od jednom mu je bivalo samo bolje i bolje. Danas je on čovek, koji je meni velik podstrek, da se ovo može podneti i pobediti, pogotovo kada ga vidim tako jakog i potpuno normalnog u svim aktivnostima koje obavlja. Seče i cepa drva, popravlja veš mašine, vari sve od metala, prenosi krevete i odlazi na posao, kao da se ništa nije dogodilo ranije. Veoma ohrabrujući podaci za sve koji se bore protiv kancera, ali i za ljude koji su u depresiji ili su samo nesrećni.
Najčešća pitanja koja dobijam su :
- Da terapije bole?
- Da li ti opada kosa?
- Da li ti je muka?
Nego hajde da se sada vratimo na moje iskustvo, najnovije, od juče. Pokušaću da, kroz ovaj tekst odgovorim na još neka, kao i na ova pitanja.
- Sertifikovanje web šopova sa pečatom „Shop Od Poverenja“
- Čovek živi samo sadašnji trenutak
- Sedenje na podu
- Istorija u Leverkuzenu: Preokret Bajera za Knjige Rekorda
- Drama u Finišu: Partizan Propušta Veliku Šansu u Evroligi
Realnost
Krećemo od početka..
Stižem na kliniku za onkologiju. Prvi utisak. Ne pripadam ovde. Uglavnom su ovde stariji ljudi, samo još jedan momak i ja možemo da se svrstamo u mlađe osobe . Gužva je, i svi sedimo u holu, čekamo da se obavi prijemni pregled. Vreme prolazi sporo.
Pažnju mi privlači žena, koja se pojavljuje na ulaznim vratima. Zabranjene su posete, pa priča malo glasnije, sa praga. Vidno zabrinuta za svog oca, kreće da mu daje savete, kako da se ponaša, da ne brine i da će ona da bude tu, kada on završi terapije i krene kući. Umalo nisam zaplakao. Obuzet snažnim emocijama koje su preplavile moje telo, nekako uspevam da odolim iskušenju i ostanem smiren. Vreme i dalje stoji. Prošlo je više od dva sata, i napokon sam završio pregled, ekg, merenje telesne težine i krvnog pritiska. Potpisao sam neka dokumenta, i poslali su me na odeljenje.
Ulazim u lift koji me vozi na drugi sprat, i jedva uspevam da ponesem sve svoje stvari. Dočekuje me tim medicinskih sestara, i odmah smeštaju u bolničku sobu. Tu su dva starija čoveka, od kojih jedan završava terapije i spreman je da ide kući. Ubrzo dolazi medicinski tehničar i postavlja mi iglu u venu. Promašuje prvi put, osećam izuzetnu bol. Proba još jednom, i ovog puta uspeva da mi postavi braunilu u levu ruku. Stigao je i onaj mladi momak iz hola, saznajem da je pet godina mlađi od mene. Ne dugo zatim, i njemu sestra postavlja iglu.
Sada dolazi fizioterapeut i kreće da nam zadaje, da radimo vežbe. Lepo je raspoložena i unosi dozu pozitivne energije. Setila se mene i mog „reikija„, neverovatno. Nakon desetominutnog treninga, pozdravlja nas i odlazi iz sobe.
Onda je došao red na onu ultra bolnu vakcinu, primio sam je i odmah nakon toga kreće terapija. Jedna za drugom, kroz nekoliko sati, potiču infuzije . Poslednja infuzija teče po sistemu kap po kap, dvadeset i dva časa. To je otprilike sve za danas, malo spavam malo pričam sa cimerima i sviće novi dan.
Dan drugi
Osećam blagu dozu mučnine. Nakon one duge boce, uključuje se još jednom ista od dvadeset i dva časa. Stižu još dva cimera, vizita prolazi i opet dremka. U međuvremenu se čujem sa porodicom i oni mi dostavljaju hranu, pošto je hrana ovde nekada užasna. Opet spavanje, jaki lekovi obaraju, nema puno aktivnosti i najveći deo vremena sam u krevetu. Vizita, pa merenje pritiska i temperature, održavanje stome i po koja reč sa drugarima iz sobe su uglavnom sve aktivnosti ovde. Po ko zna koji put, saznajem i čujem loša iskustva, vezana za operatora iz Niša, koji nas je sve operisao.
Vreme stoji, zagušljivo je, jedan cimer sluša muziku na nekom tranzistoru, pa tako i mi, šta on pusti slušamo, i niko se ne buni. Škripe kreveti, stolice, čuje se kašalj, ponekad neko pusti gasove, ali sve je to normalno.
Čekanje, ostalo je manje od četrnaest sati do otpusta kući. Nedostaje mi moj sin, supruga, njihovi zagrljaji i poljubci. Znam da ću posledice hemioterapija osetiti kasnije, mučnine, povraćanja i malaksalost, ali mi to nije važno, želim samo da sam blizu njih. Terapije ne bole, boli činjenica da si odvojen od porodice. U zavisnosti od vrste terapije, nekom opada kosa, meni se samo proređuje.
Nostalgija
Posete su zabranjene, ne usuđujem se da pozovem kući, barem preko vibera, znam da će biti samo teže. Stisnuo sam srce i čekam. Još samo malo. Još samo tri terapije, i završava se ova muka. Dolazim kući napokon. Na vratima me dočekuje sin sa rečima, tata nisam te zaboravio… Ne odvajamo se više . Pitam ga, šta ti treba sine? On, kroz neki polu plač odgovara, treba mi tata..
Doza motivacije
Živeo sam brzo, živeo sam nestrpljivo i probao sve i svašta u životu. Sada, iz ove perspektive, znam da je ovo šamar koji moram da primim. Čitav život jurimo, bogatstvo, prestiž, slavu i neke druge ne tako bitne stvari. Zaboravljamo prave vrednosti, zdravlje, mir, sreću, ljubav i blagostanje. Ništa nije toliko teško, ni toliko strašno, kada si živ, kada imaš porodicu i podršku.
Budite strpljivi, budite srećni i zdravi, živite život, skromno i u miru. Gradite vaše snove, bez mnogo napora, ali kontinuirano, sa puno ljubavi, odgovorno i strpljivo. Samo tako nećete ugroziti vaše zdravlje i živote ljudi koji vas vole. Do sledećeg čitanja, živeli.
