Rak debelog creva

Rak debelog creva, simptomi, prognoze, ishrana i lečenje.

U ovom tekstu ću pokušati da vam opišem kako je izgledao moj prvi susret sa ovom bolešću. Kroz šta sam prošao i kako je sve izgledalo.

Šta je ono što vas najviše zanima? Slobodno mi pišite u komentarima, rado ću vam odgovoriti na sva pitanja.

Najčešća pitanja koja dobijam su :

• Koje simptome si imao pre nego što su ti otkrili bolest ?
• Kako si uspeo da budeš toliko psihički stabilan?
• Da li je još neko u tvojoj porodici bolovao od slične bolesti?

„Mart 2018“

Prvi simptomi i kolonoskopija

Pa da krenemo.

Dugo sam patio od hemoroida, probao svakakve preparate i odlazio na puno neprijatnih pregleda kod lekara. Često sam imao krv u stolici i bolove u predelu anusa. Uglavnom sam dobijao lekove za hemoroide ali to nije davalo rezultata.

Probao sam alternativu ali opet ništa. I takvo lečenje je trajalo skoro dve godine. Kada sam napokon otišao kod „pravog“ gastroenterologa, nakon pregleda, on mi je zakazao kolonoskopiju u vojnoj bolnici u Nišu za 13.mart.

Priprema za ovaj pregled se radi dva dana pre samog pregleda i jako je neprijatna i iscrpljujuća. Ukratko rečeno, prazne se i čiste creva i ograničen je unos hrane. 24 časa pre pregleda se bukvalno ne unosi ništa osim vode.

Došao je i taj dan

Ulazim u dugačak i polumračan hodnik, odmah me preplavljuju emocije. Strah, neizvesnost, zbunjenost i neka vrsta uzbuđenja. Velika je gužva i svi su nekako tihi. Atmosfera ispred tih vrata mi se ni malo nije dopala. Nekako sam predosetio da ću čuti loše vesti, ali nisam imao hrabrosti ni da to izgovorim.

Nakon pola sata čekanja, čujem kako me prozivaju da uđem unutra. Utrnuo sam od straha. Jedine misli su mi bile da možda treba da odustanem. Ali već je kasno za to, ja sam u prostoriji u kojoj su dve medicinske sestre i doktor. Na sredini sobe je visoki krevet i neki monitori a prekoputa neka creva i lavori sa vodom.

Neko je izgovorio : „Skini sve sa sebe ali majcu ne moraš“

Nekako sam to uradio, vešto izbegavajući da bilo koga od njih, pogledam u oči i popeo se na krevet. Namestili su me tako da legnem na bok i savijem noge u kolenima najviše što mogu.

A onda „bum“ osećam kako mi doktor veoma grubo gura prst u analni otvor. U tom trenutku sam opet doživeo nalet emocija, najpre bes a onda i tugu. Nije prošlo ni 30 sekundi, a već mi kroz analni otvor uguravaju neko crevo. Veoma neprijatan osećaj.

Oči su mi pune suza, imam osećaj da je dovoljno da trepnem i odmah ću zaplakati. Bespomoćan sam. Čujem da su nešto pronašli i govore o tome. Pitam ih o čemu se radi i doktor mi saopštava da je to tumor i da ću verovatno morati kod hirurga.

Kada sam to čuo, krenuo sam da plačem kao nikada u životu. Nisam mogao da se smirim, jedva su me nekako umirili kako bi mogli da nastave pregled. Uzeli su isečak i sada nastavljaju da idu dublje u debelo crevo. E tada je već počelo i fizički da boli. Sestra koja je uguravala to crevo nije bila ni malo nežna i osetio sam jak udarac unutar trbuha i veoma oštar bol. Momentalno su prekinuli pregled i rekli su mi da se obučem i da rezultate sačekam napolju.

Zaboravio sam da napomenem da je samnom, na pregled, krenula i moja majka. Odmah sam joj preneo loše vesti i plakali smo zajedno ispred zgrade otprilike 10 minuta. Pisalo je da imam adeno karcinom na debelom crevu koji je na drugom stadijumu razvoja. Nadam da sam uspeo da vam predočim koliki je to bio šok i nivo stresa u roku od samo sat vremena. Javili smo bližnjima i otišli kući.

Tačno dvanaest meseci pre toga, moj otac je bio operisan od iste bolesti. On je bio u mnogo težem stanju od mene i odstranjen mu je tumor prečnika od oko 15 centimetra, tanko i debelo crevo mu je skraćeno u više predela, niko ne zna tačno koliko. Procenili su da mu je tumor u četvrtoj fazi razvoja, i mnogo je loše izgledao. Šest meseci nakon operacije i hemioterapija on se oporavio i sada je zdrav i živ hvala gospodu bogu i svim svecima.

Odlazak kod hirurga

Naravno da sam se javio hirurgu koji je mom ocu spasio život. Međutim nakon pregleda mojih rezultata, rekao je kako mu se, ovo što čita uopšte ne dopada i da ovo može da bude veliki problem. To je za mene bio još jedan šok u nizu.

Krenuo sam da obavljam različite preglede specijalista kao pripremu za operaciju. Sva dokumentacija koju su zahtevali u Kliničkom Centru, ubrzo je bila spremna i ostalo je samo da čekam poziv za bolničko lečenje.

Nešto više o tom periodu možete da pročitate ovde.

Osećam potrebu da se zahvalim mojoj divnoj supruzi, koja mi je od početka bila ogromna podrška i snaga. Mojoj porodici i svim ljudima koji su bili uz mene u teškim vremenima.

Zbog njih sam bio psihički stabilan i podneo sve ovo. Ali kao da me je život pre toga pripremao, za sve ovo što se kasnije dešavalo. Ulazio sam u dubinu psihologije, čitao knjige, gledao dokumentarne filmove i radio na sebi konstantno.

U narednom blogu ću pisati o svom prvom iskustvu tog bolničkog lečenja, operaciji, postoperativnom toku, ishrani nakon operacije i dešavanjima koja su usledila.

Zamoliću vas da budete toliko slobodni, da šerujete, komentarišete i naravno, ako vam se dopala moja priča da lajkujete i zapratite moj blog sajt koji će uskoro biti optimizovan i promeniće ime u www.nemrznji.rs

Hvala svima, ostanite zdravi i budite u miru sreći, ljubavi i blagostanju.